Velika hrišćanska svetinja – ruka Svete Anastasije Uzorješiteljnice se čuva u Eparhiji pakračko-slavonskoj u Sabornoj crkvi u Pakracu.

Sveta velikomučenica Anastasija Uzorješiteljnica

Ova slavna junakinja vere Hristove rodi se u Rimu u domu senatorskom i bogatom, od oca paganina i majke hrišćanke. Od rane mladosti prilepi se ljubavlju ka Gospodu Isusu, rukovođena u nauci Hristovoj nekim blagočestivim učiteljem Hrisogonom. Primorana ocem Anastasija stupi u brak s nekim neznabožačkim vlastelinom Publijem. No, izgovarajući se na žensku bolest, ona nikako ne hte s njim stupiti u telesne veze. Zbog toga je muž gorko mučaše zatvorom i glađu. A još veće muke udari na nju, kada doznade, da ona tajno odlazi u tamnice hrišćanskim mučenicima, odnosi im ponude, služi im, pere im rane, dreši uze njihove. No Božjim Promislom bi oslobođena od opakog muža. Poslan bi Publije carem u Persiju, pa putujući morem, utonu. Tada sveta Anastasija poče slobodno služiti mučenim hrišćanima i svojim velikim nasledstvom tešiti siromahe deleći im milostinju. Jednom car Dioklecijan beše u gradu Akvileji, pa naredi, da mu dovedu ispovednika Hristova Hrisogona. Ovoga praćaše na putu svetog Anastasija. Hrisogonu svetom bi odsečena glava po carevoj zapovesti. Tada postradaše i tri sestre, Agapija, Hionija i Irina (v. 16. april): prve dve bačene u oganj, a treća strelom prostreljena. Njihova tela uze sveta Anastasija, zavi u belo platno i mnogim aromatima obloživ, česno sahrani. Potom Anastasija ode u Makedoniju, gde pomagaše stradalnicima Hristovim. Tu bi raspoznata kao hrišćanka, zbog čega bi uhvaćena i vođena na saslušanja i istjazanja kod raznih sudija. Želeći umreti za Hrista ljubljenoga, Anastasija neprestano vapijaše u srcu k Njemu. Nekakav načalnik žrečeva Ulpijan htede se pohotljivo kosnuti tela svete Anastasije, no oslepe najednom i izdahnu. Osuđena na smrt glađu svetog Anastasija preleža u tamnici trideset dana bez hrane, hraneći se jedino suzama i molitvom. Potom stavljena u lađu sa još nekoliko hrišćana da bude potopljena, no Bog je i od te smrti sačuva. Najzad bi nad ognjem privezana nogama i rukama za četiri koca, te predade Bogu dušu svoju svetu. Postrada i preseli se u Carstvo Hristovo 304. godine.
STRADANjE SVETE VELIKOMUČENICE ANASTASIJE UZOREŠITELNICE i drugih s njom

Prekrasna među ženama Anastasija bi rođena u znamenitom gradu Rimu. Visokog roda, ona svojom telesnom i duševnom krasotom, svojom dobrom naravi i krotošću prevazilažaše sve. Otac joj, ugledni senator, beše neznabožac; a majka joj beše hrišćanka, i zvaše se Fausta. Još u ranom detinjstvu majka poveri Anastasiju radi učenja knjige nekom Hrisogonu, čoveku čuvenom po mudrosti i čestitom po životu hrišćaninu pobožnom i veoma iskusnom u božanskim stvarima, a kasnije i mučeniku. Od ovog svetog čoveka Anastasija se nauči ne samo pismenosti nego i tome: da je Jedini Istiniti Bog – Alfa i Omega, Početak i Kraj celokupne vidljive i nevidljive tvorevine, i da je On konačni cilj svih pobožnih želja, srca ljudskog. Takvom poznanju i ljubavi božanskoj nauči se Anastasija, i usrdno izučavaše hrišćanske knjige, dan i noć poučavajući se u zakonu Gospodnjem i utvrđujući srce svoje u ljubavi Božjoj.

Pošto završi svoje učenje kod Hrisogona, Anastasija se veoma proču, i svi je hvaljahu kao mudru i kao divnu. A kada joj zatim blažena majka Fausta otide iz ovoga života, otac dade Anastasiju silom i protiv njene volje za nekog visokorodnog vlastelina Publija, po veri neznabošca. I bi odvedena Anastasija u dom ženikov: verna k nevernom, jagnje Hristovo k vuku. Ali Anastasiju čuvaše Bog, ka kome ona uzdisaše dan i noć plačući srcem, te ona ne izgubi devičanstvo svoje, i nečisti muž ne oskvrnavi čisto telo njeno. Jer Anastasija, izgovarajući se na žensku boleet, koja je tobož svakodnevno i neprestano muči, tvrđaše mužu da nije sposobna za telesnu vezu s njim. Zbog toga je muž ponekad kinjaše i zlostavljaše, no njen Anđeo Hranitelj joj nevidljivo pomagaše i iz ruku muževljevih spasavaše. I tako ona stalno ostajaše devojka.

Anastasija je često, krišom se oblačeći u proste ubožjačke haljine, tajno odlazila od kuće, praćena samo jednom vernom robinjom, obilazila sve tamnice, zlatom potkupljivala tamničke stražare, i posećivala sužnje koji tamnovahu radi Hrista. I služaše im bogobojažljivo i s ljubavlju: perijaše im ruke i noge, otiraše im krv, prevezivaše im rane, čišćaše im ćelije, davaše im ponude svakome prema njegovoj potrebi, pa se onda vraćaše kući. No ovo Anastasijino često posećivanje tamnica ne ostade tajna za njenoga muža, i on se još jače razgnjevi na nju. Istina, on je i ranije kinjaše što ne odgovara svojim bračnim dužnostima. Ali kada mu nesrećna robinja, koja je pratila Anastasiju za vreme tih posećivanja tamnica, ispriča sve, on strahovito izbi Anastasiju, zatvori je u kući, i postavi joj stražu da prag od kuće ne prekorači. I tugovaše sveta Anastasija zbog Hristovih sužanja što ih ne posećuje, što im ne služi, i što im ne nosi ponude. No naročito paćaše zbog učitelja svog, svetog Hrisogona, što ga ne vidi. Jer on već dve godine ležaše u tamnici, trpeći mnoge i razne muke. Ranije, dok je bila slobodna, Anastasija je često odlazila k njemu; ali sada zatvorena i stražom čuvana, ona to nije mogla činiti. Muž pak osobito silno zlostavljaše Anastasiju otkako joj umre otac, čijeg ogromnog imanja ona ostade jedina naslednica, pošto on nije imao druge dece. Publije, ne voleći Anastasiju zbog njenog izbegavanja telesnih bračnih veza, nameravaše da umori Anastasiju, i tako postane naslednik celokupnog imanja njenog, pa da sebi dovede drugu ženu. I muž smatraše svetu devojku Anastasiju kao zarobljenicu i robinju, i zlostavljaše je i mučaše svakodnevno. To se vidi iz pisma koje ona krišom posla svetom Hrisogonu po jednoj starici. To pismo glasi:

„Svetom ispovedniku Hrisogonu, Anastasija. Premda otac moj bejaše idolopoklonik, ali majka mi bejaše hrišćanka i sav život provede pobožno i čisto u hrišćanskoj veri. Ona me još od povoja načini hrišćankom. Po njenom odlasku iz ovoga sveta ja pod moranjem primih na sebe jaram muža bogohulnika. Ali po velikom milosrđu Božjem, izbegavajući muževljevu postelju izmišljenom bolešću, ja danju i noću grlim stope Gospoda mog Isusa Hrista. Međutim muž hvasta se mojim nasledstvom i troši ga sa nedostojnim i poganim idolopoklonicima, mene je kao vračaru i bogohulnicu stavio pod taku svirepu stražu, da očekujem smrt. I stvarno, meni ništa drugo ne ostaje nego da ispustim dušu i padnem mrtva. Mada ću se u smrti veseliti zbog ispovedanja Gospoda mog Isusa Hrista, ipak silno tugujem što gledam gde se sva moja bogatstva koja sam obećala Bogu, rasipaju rukama ljudi neznabožnih i tuđih Bogu. I toga radi molim te, o čoveče Božiji, zamoli usrdno Vladiku Hrista: da moga muža ili ostavi u životu ako providi da će se kad tad obratiti veri; ili ako će zauvek ostati u neznaboštvu, onda neka naredi da on iziđe iz sredine živih i ustupi mesto onima koji počituju Boga. Jer bolje mu je umreti nego Sina Božjeg ne ispovedati i smetati onima koji Ga ispovedaju. Sam Hristos mi je svedok da ću se, ako budem slobodna, priljubiti stopama svetih i starati se svim srcem o njima, kao što sam i bila počela. Spasavaj se, čoveče Božji, i mene pominji„.

Sveti Hrisogon posla Anastasiji u odgovor ovakvo pismo: „Hrisogon Anastasiji. Tebi, koja se nalaziš usred bure i nemira ovoga sveta, uskoro će idući po vodi doći Hristos i jednom rečju naređenja Svog utišati sve đavolske oluje što su navalile na tebe. Stoga, kao da si na sredini mora, očekuj Hrista koji će doći k tebi, i u srcu svom vapij sa prorokom govoreći: Što si klonula, dušo moja, i što me smućuješ? Uzdaj se u Boga, jer ću ga još slaviti, spasitelja moga i Boga moga (Psal. 41, 6). Nadaj se dvostrukom daru od Boga: jer tebi će se i vremeno nasledstvo povratiti i nebesko pripremiti. A Gospod radi toga dobrotvorstvo Svoje produžuje kroz teške doživljaje, da ne bismo smatrali da je rđavo ono što nam On daje: jer ti Gospod ne nanosi štete nego te kuša. I ovo znaj, zaštita nije sigurna kada biva od čoveka, jer Sveto Pismo kaže: Proklet čovek koji se uzda u čoveka; i blagosloven čovek koji se uzda u Gospoda (Jerem. 17, 5. 7). Čuvaj se čvrsto i budno od svih grehova; i samo od Boga išti utehe, držeći zapovesti Njegove. Tebi će se skoro povratiti mirno vreme; i usred noćne tame posetiće te svetlost cvetnog dana; i granuće ti sunčano vedri dani iza minule zime, da bi ti svima koji stradaju za ime Hristovo pružala vremenu utehu, i sama ćeš se bez sumnje udostojiti večne utehe. Spasavaj se o Gospodu i moli se za mene“.

Posle malo vremena Anastasija, svirepo i smrtno izmučena od zlog i neznabožnog muža, napisa svetom Hrisogonu ovako: „Ispovedniku Hristovom Hrisogonu Anastasija. Kraj dođe telu mome; pomeni me, da bi izlazeću dušu moju primio Gospod, za ljubav koga trpim ono što ćeš čuti iz usta ove starice“.

Sveti Hrisogon joj odgovori ovakvim pismom: „Hrisogon Anastasiji. Svetlosti uvek prethodi tama, a posle bolesti vraća se zdravlje, i posle smrti nastupa život. Jednim se završetkom završavaju i neprijatnosti sveta u blagopolučnosti: da očajanje ne bi vladalo Ojađenima i prazno kočoperenje radosnima. Jedno je more na koje izlaze čamci tela naših, i pod jednim krmanošem plove duše naše. No čamci nekih su jači, i bure im ne škode; a drugih su slabi, i u pristaništu su blizu potopljenja: jer je blizu vreme da poginu oni koji ne pomišljaju stići u spasonosno pristanište. Ti pak, o besprekorna služiteljko Hristova, svom mišlju priveži sebe za krst Hristov, i pripremi sebe za delo Gospodnje. A kad u tom delu poslužiš po svojoj želji, tada ćeš sa slavom mučeništva preći ka Hristu“. Ovim pismom sveti Hrisogon izreče proročanstvo o skoroj pogibiji Publija, zlog muža Anastasijinog. U te dane car posla Publija sa izaslanicima caru Persijskom. I kad putovahu morem, iznenada nastade bura, i Publije potonu i udavi se, te tako bednik pogibe sa hukom. Sveta pak Anastasija izbavi se kao ptica iz lovačke mreže, sačuvavši svoje devičanstvo, i primi celokupno nasledstvo što joj beše ostalo posle roditelja. I stade opet obilaziti tamnice, služeći svetim stradalcima Hristovim ne samo imanjem svojim, nego ih i tešeći mudrim i blagorazumnim rečima, i pobuđujući ih na junačko trpljenje i neustrašivu smrt za Hrista.

U to vreme car Dioklecijan se nalažaše u Akvileji i staraše se na sve moguće načine da mu nijedan hrišćanin ne umakne i sakrije se. Iz Rima ga izvestiše da su tamnice prepune hrišćana i da ih muče raznovrsnim mukama, ali se oni ne odriču Hrista svog. Svima je njima učitelj Hrisogon; njega svi slušaju, i čvrsto se drže njegovog učenja. Tada car naredi da sve stave na muke i umore na razne načine, samo da Hrisogona pošalju k njemu. Jer mišljaše car, ako Hrisogona pobedi, lako će onda savladati sve ostale hrišćane.

Kada svetog Hrisogona vođahu k caru na sud, Anastasija iđaše za njim izdaleka. Ugledavši svetitelja, car mu najpre stade govoriti vrlo blago: Hrisogone, primi dobar savet: pređi u našu veru i ugodi bogovima, a sebi izaberi veselje mesto nevolja, i korisno mesto nekorisnog. Još znaj da ću te ne samo osloboditi muka i darovati ti slatko videlo, nego ću te odmah postaviti i za eparha velikoga grada Rima. – Svetitelj odgovori: Ja poznadoh jedinoga Boga, i On mi je slađi od svakoga videla, miliji od svakoga života, skupoceniji od svakog blaga. U Njega i srcem verujem; Njega i ustima ispovedam, i dušom počitujem, i kolena svoja pred njim preklanjam javno; a mnoge bogove tvoje, i basne, i demone, nipošto neću poštovati, jer o njima mislim što i Sokrat, koji kaže: Od njih treba bežati svom snagom, jer su varalice ljudi i poznati dušeubice. Darovi pak i počasti koje mi obećavaš, za mene ne znače ništa do san i senku.

Ne podnoseći ovako smele reči Hrisogonove, car naredi vojnicima da odmah odvedu Hrisogona u zabačeno mesto i odseku mu glavu. I ležaše telo svetiteljevo na obali morskoj, nedaleko od obitališta nekog prezvitera Zoila, čoveka svetog, i triju devojaka, sestara po telu i duhu: Agapije, Hionije i Irine. Taj prezviter, nekim otkrivenjem Božjim saznavši za telo svetog Hrisogona, uze ga sa glavom, položi u kovčeg i sakri u svome domu. I u trideseti dan njemu se sveti Hrisogon javi u viđenju i reče: Znaj da će za ovih devet dana te tri device Hristove, koje žive blizu tebe, biti uzete na mučenje. No ti reci sluškinji Gospodnjoj Anastasiji, da ih brižljivo hrabri na junački podvig dok se ne ovenčaju stradanjem. A i ti imaj dobru nadu, da ćeš primiti slatke plodove trudova svojih: jer ćeš se uskoro osloboditi zemaljskog sveta i biti odveden Hristu sa postradalima za Njega.

To isto bi otkriveno i svetoj Anastasiji. I ona, pobuđivana Duhom Božjim, dođe domu prezvitera Zoila, koga dotad nije poznavala, i pitaše ga gde su te device, . o čijoj budućoj mučeničkoj končini njemu bi otkriveno u viđenju. Prezviter joj pokaza njihovu kuću, i sveta Anastasija provede s njima jednu noć, s ljubavlju im govoreći mnoge spasonosne i pune božanske ljubavi pouke, i na taj način sokoleći ih da junački stoje za Hrista ženika svog do prolivanja krvi svoje za Njega. Tom prilikom sveta Anastasija vide i mošti mučenika Hristova, svetog Hrisogona, milog učitelja svog, i plaka nad njima dugo od sveg srca, preporučujući sebe njegovim molitvama.

Zatim se opet sveta Anastasija vrati u Akvileju. I bi kao što reče sveti Hrisogon prezviteru Zoilu u viđenju: za devet dana prezviter Zoil se prestavi ka Gospodu; a svete device: Agapija, Hionija i Irina, biše uhvaćene, i pred cara Dioklecijana na sud izvedene. On ih dugo i laskama i pretnjama nagovaraše i primoravaše da idolima prinesu žrtve; ali pošto one nipošto ne htedoše, on ih vrže u tamnicu. A sveta Anastasija odmah, po običaju svom, ode k ovim svetim devojkama, i tešaše ih uzdanjem u sigurnu pomoć Hristovu i nadom u slavnu pobedu i trijumf nad neprijateljem.

U to vreme car otputova u Makedoniju zbog nekih narodnih poslova, a svete tri devojke biše predate mučitelju Dulkiciju. Ovaj ih podvrže ispitivanju i mučenju, pa ih uruči nekom Sisiniju komitu na istjazavanje. Sisinije vrže svetu Agapiju i Hioniju u oganj, gde one i skončaše predavši duh Bogu a tela svoja ostavivši u ognju čitava i nepovređena. Svetu pak Irinu jedan od komitovih vojnika ustreli strelom, i svetiteljka skonča. Sveta tela njihova uze sveta Anastasija, zavi ih u bele plaštanice sa mirisima, i bogobojažljivo položi na česnom mestu, veličajući njihova stradanja.

Posle toga sveta Anastasija hođaše iz grada u grad, i iz zemlje u zemlju, služeći svetim sužnjima po tamnicama, zbrinjavajući o svom trošku Hristove sužnje hranom i pićem i lekovima i svakom potrebom, olakšavajući muke velikim stradalcima i telom iznemoglima, i zlatom kupujući u tamničkih stražara odmor mnogogodišnjim sužnjima. Zbog toga ona i bi nazvana uzorešitelnica: jer mnogima razdreši uze svojim tajnim staranjem o njima, mnogima izdejstvova olakšice, mnogima isceli neizlečive rane svojim zauzimanjem i vidanjem, mnoge polumrtve oživi svojim služenjem, a ohrabri zdrave koji iđahu na mučenje. Beše sveta Anastasija i lekarsku nauku izučila, te sama lečaše one u ranama, i ne gnušaše se nositi na svojim rukama one koji ne behu u stanju vladati svojim nogama i rukama, Hrista radi polomljenim i izranavljenim; takve ona svojim rukama hranjaše i pojaše, i gnoj im čišćaše, i rane previjaše. I svetoj Anastasiji beše radost i veselje samo ovo: da kao samome Hristu usrdno posluži onima koji stradaju za ispovedanje preslatkog imena Hristovog. O tome se ona svom mišlju svojom staraše; na tome ona svim usrđem svojim rađaše, i oko toga se ona svom snagom svojom truđaše, nemoć prirode svoje savlađujući čvrstinom duše i junaštvom, i ljubavlju k Bogu i bližnjima, a vrh svega ljubavlju k svetim stradalcima, uvek bliskih Bogu, o kojima ona sa Davidom zboraše: Kako su mi dragoceni prijatelji tvoji, Bože! (Psal. 138, 17).

Kada sveta uzorešitelnica Anastasija boravljaše u Makedoniji, ona se i tamo bavljaše svojim uobičajenim služenjem svetima. Tamo se ona upozna sa jednom vrlo mladom udovicom, po imenu Teodotijom, koja beše rodom iz Vitinijskog grada Nikeje. Posle smrti svoga muža Teodotija ostade sa tri svoja mala sinčića, i življaše u Makedoniji, provodeći svoje udovičke dane u pobožnom hrišćanskom življenju. Blažena Anastasija često obitavaše kod ove udovice, jer je ljubljaše kao vernu sluškinju Hristovu, i tešahu se međusobno slatkim razgovorima o preslatkoj ljubavi Božjoj, radi koje toliki svetitelji Božji duše svoje s radošću položiše. No posle izvesnog vremena saznade se da je Teodotija hrišćanka. Kao takva ona bi izvedena na sud pred cara. Za vreme tog nečastivog suđenja neko iz careve svite, po imenu Levkadije, bi ranjen Teodotijinom lepotom, i moli cara da je ne pogubljuje, nego da mu je da za ženu. Car odmah pristade na to, nadajući se da će je muž brže obratiti k bogovima.

Levkadije uze Teodotiju sa decom njenom i odvede kući svojoj. I šta sve on ne učini, i šta sve ne izgovori, moleći Teodotiju, i savetujući joj, i laskajući joj, i preteći joj, da učini ove dve stvari: da se odrekne Hrista i da pristane da mu bude žena. A Teodotija mu odgovaraše: Ako se trudiš da me dobiješ za svoju žvnu da bi raspolagao mojim bogatstvima i imanjima, evo ja ti ih sve dobrovoljno poklanjam, samo me ostavi da Hristu služim, eda bih mesto svih bogatstava jedino Hrista nasledila. Ako pak želiš mene voleći moju lepotu, i paštiš se da me od Hrista odvratiš, onda znaj, ti pokušavaš nemoguću stvar: jer ćeš pre lepotu moju u nelepotu izmeniti, i život u smrt, no što ćeš um moj otrgnuti od Hrista i privoleti me na brak s tobom.

Tih dana pojavi se potreba te Levkadije otide sa carem nekuda na put, a Teodotiju ostavi u svome domu. I zadrža se Levkadije na putu dugo vreme. Teodotija pak pošto se malo odmori, služaše sa svetom Anastasijom sužnjima, bolne isceljujući, mrtve sahranjujući, a žive na velike podvige ukrepljujući. Međutim car Dioklecijan bi i ovom prilikom izvešten, da su po gradovima tamnice prepune hrišćana, i nema gde da se smeštaju drugi sužnji. Tada neznabožni mučitelj naredi da za jednu noć budu na razne načine pobijeni svi hrišćani po tamnicama, da bi tamnice mogle primiti u sebe druge hrišćane. I bi za to odrećena jedna noć, koja bezbroj mučenika posla ka nezalaznom danu, uspavavši im tela snom pomoću raznovrsnih smrti: jer jedne poseče mač, druge potopi voda, neke sažegoše užarene peći, a neke žive primi utroba zemlje, jer pobacavši ih u duboke rovove i jame, žive ih zasuše peskom i kamenjem.

A kad svanu, mučenikoljubiva Anastasija blažena po običaju svom dođe u jednu od tamnica, i ne našavši nikoga ona ispuni vazduh plačem i ridanjem. Upitana od tamošnjih vojnika zašto tako rida, ona odgovori: Tražim sluge Boga moga koji juče behu u ovoj tamnici, a sada ne znam gde su. – Vojnici pak, poznavši da je hrišćanka, odmah je uhvatiše i odvedoše k carskom namesniku Ilirije Floru. Kada namesnik upita svetu Anastasiju: Jesi li hrišćanka? ona gromoglasno odgovori: Vaistinu, hrišćanka sam. Jer što tebi izgleda odvratno, to je meni premilo. Naziv hrišćanin za vas je bogohulan, a za mene dragocen i slavan. – Kada pak namesnik saznade da je Anastasija iz Rima i visokog roda, on je upita: Šta te onda pokrenu da ostaviš svoje slavno otačastvo Rim i dođeš ovamo? – Svetiteljka odgovori: Šta drugo osim glas Gospoda mog koji me priziva k sebi, jer Njemu jedinome sledujući, ja ostavih otačastvo i prijatelje, i uzevši krst Hrista moga, brzim i radosnim koracima krenuh stopama Njegovim. – Namesnik je upita: Gde je taj koga ti nazivaš Hristos? – Svetiteljka odgovori: Nema mesta gde Hrista ne bi bilo. On je na nebu, On je u moru, On je na zemlji, On je i u svima koji Ga prizivaju i boje Ga se, prosvećujući im razume i svagda prebivajući s njima. – Namesnik je upita: Gde su ti koji se boje Hrista tvoga, o kojima govoriš, kaži nam da ih upoznamo? – Svetiteljka odgovori: Dosada behu s nama na zemlji u telu, a sada su, ostavivši ovo dole, na nebesima, i sa visine gledaju na nas: jer im to izdejstvova smrt koju primiše za Hrista. Meću njih biću uvršćena i ja, jer želim da krenem istim putem kojima i oni.

Pošto carski namesnik nije mogao preduzeti ništa protiv visokorodne Rimljanke dok ne obavesti o njoj cara, on napisa podroban izveštaj o Anastasiji i posla Dioklecijanu. Dioklecijanu pak behu poznati i Anastasijini roditelji, i njen muž, i ona sama. I doznavši da Anastasija troši na uboge hrišćane imanje što nasledi od roditelja, on, želeći da se dokopa tog imanja, naredi da mu dovedu Anastasiju. Kada Anastasiju dovedoše pred njega, on je stade raspitivati za njeno imanje, više voleći bogatstvo negoli bogove svoje. I govoraše: Gde su riznice što su ostale od tvoga oca? – Svetiteljka odgOvori hrabro: Da mi je još nešto ostalo od riznica i imanja, kojima bih još mogla služiti slugama Hrista mog, onda ja ne bih predala sebe u ruke onima koji ištu krvi hrišćanske. Ali pošto sam sva blaga već potrošila kako treba, meni ostaje još samo telo moje, i evo hitam da i njega prinesem na dar Hristu mome.

Car, videći Anastasijino Neustrašivo izjašnjavanje, i osećajući junačku hrabrost duše njene, izgubi nadu da će je rečima savladati i išta dobiti od njenih bogatstava pošto ih je potrošila. Pri tome on se bojaše da se upusti u dug razgovor s njom, da ga ona ne bi posramila mudrim rečima svojim. Zato naredi da Anastasiju odvedu eparhu, govoreći: Ne dolikuje carevom veleljepiju da razgovara sa bezumnom ženom.

Eparh mirnim glasom reče Anastasiji: ženo, zašto nećeš da bogovima prineseš žrtve kao što ih otac tvoj prinošaše, nego ostavivši ih počituješ Hrista koga ne znaš, koji je od Jevreja rođen, a od njih i ubijen kao zločinac. – Anastasija odgovori: I ja u domu svom imađah i bogove i boginje, zlatne i srebrne i bakarne, i videći ih gde onako uzaludni služe pticama za sletišta a paucima i muvama za obitališta, ja ih pobacah u oganj, da im ptice, pauci i muve ne bi nanosili sramotu. I iziđoše mi iz ognja novci zlatni i srebrni i bakarni, te ja za te novce mnoge gladne nahranih, nage odenuh, nevoljne pomogoh, i potrebite zbrinuh. I tako bogove koji stajahu uzaludni i nekorisni, ja upotrebih na korist mnogima. – Razjaren, eparh viknu: Ja o tom bezbožnom delu tvom neću ni da slušam ušima svojim. – Svetiteljka se nasmeja i reče: Čudim se, sudijo, rasuđivanju tvome, te delo moje nazivaš bezbožnim delom. Jer da je u tih bezdahnih idola bilo bar jedno čuvstvo, ili jedna ma kakva sila, šta bi ih onda sprečilo da se otmu iz ruku koje ih razbijaju, ili da odmazde tim razbijačima? ili bar da od vas zaištu pomoć? Ali oni i ne znaju šta se s njima zbiva! – Sudija prekinu Anastasiji reč viknuvši: Svebožanstveni car naš naredi sve prazne reči ostaviti i od dvoga jedno učiniti: ili bogovima prinesi žrtvu, ili ćeš zlo poginuti. – A svetiteljka govoraše da za Hrista umreti, to ne znači poginuti nego se obresti u večnom životu.

Posle mnogih ovakvih uzajamnih reči eparh uvide da je sveta Anastasija nepokolebljiva, pa ode i obavesti cara. Dioklecijan se silno razgnjevi i dok razmišljaše šta da čini s Anastasijom, neko od savetnika predloži caru da Anastasiju preda vrhovnom žrecu Kapitolskom Ulpijanu, da je on ili rečima pridobije ili mukama prisili, no ako se ona ne pokori, da je smrću uništi. Sve pak što bi ostalo od Anastasijinog imanja, neka Ulpijan preda Kapitolu. Ovaj savet se dopade caru, k on odmah predade svetu Anastasiju vrhovnom žrecu Ulpijanu.

Ulpijan uze Anastasiju i česno odvede svojoj kući, želeći da je ulovi ljubaznošću a ne jarošću. I pošto je dugo i laskavo savetovao Anastasiju, on izloži pred njom dve vrste sasvim suprotnih stvari: na jednoj strani sve divne predmete ovoga sveta, a na drugoj sve sprave za mučenje, strašne i za gledanje. Dakle, na jednoj strani drago kamenje, na suprotnoj oštre kame! na jednoj – zlatni i kristalni kreveti sa skupocenom posteljinom, na drugoj – gvozdeni usijani kreveti zasuti žeravicom; na jednoj – ćerdani, minđuše i razni zlatni i biserni nakiti, na drugoj – okovi, lanci i železni konopci; na jednoj – raskošna ogledala i sav pribor za žensko ulepšavanje, na drugoj – gvozdeni grebeni za deranje tela i klešta za kidanje mesa i železna bodila; na jednoj – najskupocenije haljine, na drugoj – opeke i prtene krpe za trljanje i podljućivanje nanesenih za vreme mučenja rana.

Radi čega to uradi ovaj lukavi i podmukli arhižrec? Radi čega stavi prema divnim stvarima užaone, i prema prijatnima neprijatne, prema primamljivima odvratne? Radi toga da: ili pomoću prvih prelasti ili pomoću drugih uplaši nevestu Hristovu. No ona, prezirući prve, nije se plašila drugih; i voljom svojom grljaše sprave za mučenje a ne ženske nakite. I šta postiže bedni arhižrec? Ono što govori prorok: Nepravda prevari sebe samu (Psal. 26, 12). Tako i arhižrec sve to, ne znajući, ustroji na svoju sramotu i stid. Jer se u svemu tome obelodani, s jedne strane Anastasijino veliko junaštvo i njena ljubav prema Hristu, a s druge strane nemoć i ništavnost Ulpijanovog zloumišljaja i lukavstva i podmuklosti i prevare. Jer kada arhižrec, reče svetoj Anastasiji: „Izaberi sebi od ovih dveju strana koju hoćeš“, ona pogledavši na stranu gde behu izložene svetovne stvari reče: „To je tvoje, đavole, i onih koji tebi služe; sa njima ćeš biti predat večnoj pogibli“. Pogledavši pak na okove i ostale strahotne sprave za mučenje, sveta Anastasija reče: „Okićena ovim, ja ću se milom ženiku mom Hristu pokazati predivna i sveprijatna. Ovo dakle izabiram, a ono prezirem; ovo ištem, a ono odbacujem; ovo volim zbog milog Gospoda mog, a ono mrzim i pljujem“.

Međutim arhižrec još šteđaše Anastasiju, i ne gubljaše nadu da će se ona promeniti. Zato joj predloži tri dana na razmišljanje. Ovaj predlog teško pade mučenici, i ona reče: Zašto odlažeš? Zašto me odmah Ne staviš na muke? Šta drugo očekuješ da čuješ od mene sem ovoga što ti govorim sada? Bogovima tvojim žrtve prineti neću, i volji tvojoj i cara tvoga pokoriti se neću. Naprotiv, žrtvu hvale prineću Caru vekova, jedinom besmrtnom Bogu mom, za koga polažem dušu svoju, i tvoje muke prezirem, samo da Hrista dobijem koji je život večni. – Upita je žrec: Eda li i ti, bezumnice, želiš sebi smrt kao što je Hristova? – A mučenica, čuvši gde spominje smrt Hristovu, ispuni se radosti i reče: Amin! Amin! Neka mi to bude, Hriste Care! – Žrec je upita: A šta znači ta reč Amin? – Svetiteljka odgovori: Ti nisi dostojan tu reč ni shvatiti ni izgovoriti. Jer niko pametan ne lije skupoceno miro u pokvaren sud.

Tada Ulpijan naredi da Anastasiju na tri dana odvedu k poznatim joj ženama i njenim Nekadanjim susetkama i drugaricama, da je one usavetuju, i raskrave joj srce da se vrati otačaskim bogovima. I šta sve ne činjahu te lukave i neznabožne žene! kakve reči, kakve savete, kakva laskanja, i kakva mila i pristojna šaputanja ne ulivahu u njene uši, dočaravajući umu njenom lepotu i slasti ovoga sveta! Ali sveta Anastasija beše za sve to gluva i nema. Pa usto ona u toku ta tri dana ne okusi ni hleba ni vode, samo u srcu svom neprestano vapijaše ka Hristu, Ženiku svom.

Po isteku tri dana vrhovni žrec idolopoklonički Ulpijan, videći da je sveta Anastasija u ispovedanju Hrista nepokolebljiva kao stub i gora nepokretna, donese odluku da je stavi na muke. Ali prethodno zažele bednik da čistu golubicu Hristovu oskvrnavi svojom nečistotom. I kada htede da je se dotakne, on tog časa oslepi i spopade ga takva glavobolja, da on kao bezuman vikaše i prizivaše svoje bogove u pomoć. Onda naredi da ga odnesu u idolski hram, nadajući se isceljenju od bogova kojima služi. Ali umesto pomoći njega snađe ogromna šteta, i umesto života on dobi smrt, jer tamo u mukama izvrže dušu svoju, i otide k bogovima svojim u pakao.

Glas o tome brzo se pronese na sve strane. A sveta Anastasija postade slobodna. I otišavši odatle ona otide kod gorespomenute duhovne sestre svoje Teodotije, koja je prebivala u domu Levkadija komita, i ispriča joj sve što je pretrpela, i o čudu koje Bog učini preko nje, i o milosti koju izli na nju. Posle pak nekoliko dana vrati se komit Levkadije iz Vitinije. I ponovo kao i prvi put stade nagovarati Teodotiju i blagim i strašilnim rečima na dva bezakonja: na veru u nečastive bogove svoje i na pogani brak sa njim. No videvši da od toga nema ništa, i još saznavši da je i Anastasija tu, on se strahovito razgnjevi. I odmah uze Anastasiju, sveza je i predade sudu, a Teodotiju sa decom njenom posla vezanu Vitinijskom antipatu, Nikitiju, sa pismenim izveštajem o svemu što se odnosi na nju.

Blažena Teodotija, dovedena k antipatu Nikitiju, bi izvedena na sud. I kada joj sudija, saslušavajući je, poče pretiti mukama, tada njen najstariji sin Evod, mali dečko, reče: Mi se, sudijo, ne bojimo muka od ljudi, jer one osiguravaju telu neraspadljivost a duši besmrtnost; nego se bojimo Boga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu ognjenom (Mt. 10, 28). – Sudija odmah naredi da dečka prućem biju sve dok mu krv ne poteče, i to naočigled majke. A majka gledajući to radovaše se, i rečima sokoljaše čedo svoje da junački trpi.

Posle toga Teodotija bi predata nekom besramniku Girtaku da je oskvrni. Ali kada ovaj pristupi k celomudrenoj sluškinji Hristovoj i htede da je se dotakne, ugleda kraj nje blistavog mladića, koji ljutito pogleda na njega bestidnika, i udari ga silno rukom po licu i raskrvavi ga. Za ovo čudo doznade i antipat. Ali on, umesto da u tome vidi dokaz kako Bog čuva čistotu celomudrenika, postade još bezumniji i to čudo pripisivaše mađijama. I naredivši da se peć silno užeže, on vrže u nju majku sa troje dece. I tako sveta Teodotija sa blagoslovenim plodom utrobe svoje postade blagoslovena i blagoprijatna žrtva Bogu, jer tamo i skonča.

U to pak vreme sveta Anastasija bejaše u tamnici Ilirskog igemona. Jer ovaj, budući zlatoljubiv, a čuvši da je Anastasija bogata i ima mnogo imanja, dozva je nasamo i reče joj: Znam, ženo, da si bogata imanjem, a da si po veri hrišćanka, što i sama ne skrivaš. Izvrši dakle zapovesti Hrista vašega, koji vam zakonom naređuje da sva bogatstva prezirete i postanete siroti: ustupi mi svoje bogatstvo i nasleđe i sva imanja. Postupivši tako, ti ćeš steći dvostruki dobitak: i zapovest ćeš Hristovu ispuniti, i slobodu ćeš dobiti od nas, te ćeš bez straha i smetnje poslužiti Bogu svome. – Na to premudra Anastasija odgovori blagorazumno: Ali, sudijo, negde je u Evanđelju rekao Hristos moj: Prodaj imanje svoje i podaj siromaeima, i imaćeš blago na nebu (Mt. 19, 21). A ti si bogat; i ko bi bio tako bezuman da tebi da ono što pripada siromasima? i ko bi bio tako lud da hranu gladnih da onome koji u slastima i nasladama živi? Ali kada bih te videla gladna, i žedna, i naga, i bolesna, i u tamnicu vrgnuta, ja bih onda učinila tebi što nam je zapoveđeno od Hrista: nahranila bih te, napojila bih te, odenula bih te, posetila bih te, poslužila bih ti, pomogla bih ti, dajući ti što je potrebno.

Razgnjevivši se, igemon zatvori svetu Anastasiju u mračnoj tamnici, i trideset dana moraše je glađu. Ali sveta mučenica se hranjaše nadom svojom, – Gospodom Hristom, jer joj to beše slatka hrana i u teskobi uteha. I njoj se svake noći javljaše sveta mučenica Teodotija, i ispunjavaše joj srce veseljem, i ukrepljavaše je. I Anastasija razgovaraše s njom dugo o mnogim stvarima, i raspitivaše je. Jednom je upita ovo: kako ona dolazi k njoj posle smrti? – Sveta Teodotija joj objasni, da je dušama mučenika darovana od Boga naročita blagodat, da po odlasku sa zemlje dolaze kojima hoće na zemlji, razgovaraju s njima, i teše ih.

Zatim igemon, pošto već prođe trideset dana, vide da Anastasija nije iznemogla od gladi već je zdrava i radosna, razgnjevi se na stražare smatrajući da su joj oni davali hranu, pa zatvori Anastasiju u najsigurniju tamnicu, zapečati tamnicu svojim pečatom, i postavivši najverniju stražu, produži drugih trideset dana mučiti Anastasiju glađu i žeđu. A sveta Anastasija i danju i noću hranjaše se i napajaše suzama, moleći se Bogu neprestano.

A kad istekoše i ovih trideset dana, igemon izvede Anastasiju iz tamnice, pa videvši da se u licu nije promenila, osudi je na smrt, i to da sa drugim osuđenicima, osuđenima na smrt za razne zločine, bude potopljena u moru. Među njima se nalažaše i jedan blagočestiv čovek, po imenu Evtihijan, koji za Hrista beše lišen celokupnog imanja svog, pa osuđen na istu smrt. Sve osuđenike posadiše na lađu i izvezoše na more. A kad stigoše nasred pučine morske, vojnici probušiše lađu na mnogo mesta da bi potonula, a sami sedoše u pripremljeni čamac, i odveslaše ka obali. I kada lađa već poče tonuti, svi osuđenici na lađi iznenada ugledaše svetu mučenicu Teodotiju gde uredi jedra i krmani krmom ka obali, i lađa plovljaše sasvim sigurno. Gledajući to čudo i videći da su spaseni od potopljenja, svi osuđenici pripadoše k nogama dvoje hrišćana:

Evtihijana i Anastasije, izjavljujući da žele postati hrišćani. I kad se srećno iskrcaše na kopno, oni biše od Evtihijaia i Anastasije naučeni veri u Gospoda našeg Isusa Hrista, i krstiše se. A beše sto dvadeset duša koje se spasoše od potopljenja i poverovaše u Gospoda. Kada pak igemon saznade za to, on sve njih pogubi na razne načine. A odnosno svete mučenice Anastasije naredi da je između četiri stuba rastegnutu i vezanu ognjem spale.

I tako završi svoj stradalački podvig blažena Uzorešitelnica, razrešivši se telesnih uza i otišavši ka željenoj slobodi nebeskoj. Sveto pak telo njeno, nepovređeno od ognja, izmoli od igemonove žene jedna pobožna žena po imenu Apolinarija, i česno sahrani u vrtu kraj kuće svoje. A kada kasnije prestade gonjenje, ona nad grobom svete velikomučenice Anastasije podiže crkvu. Nakon pak mnogo godina česne mošti svete velikomučenice biše svečano prenete u prestonicu Carigrad, na zaštitu i spasenje gradu, a u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom u Jednom Božanstvu slavljenog vavek. Amin.