ПАКРАЧКИ ЕПИСКОПИ

 

ПЕТРОНИЈЕ ЉУБИБРАТИЋ 1694 – 1703

Поунијаћени епископ којег је својом дипломом именовао цар и краљ Леополд I од 31. марта 1694. године. Петроније Љубибратић, био је бивши архимандрит и генерални викар митрополије биоградске и сријемске, који се изјавио за сједињење с римокатоличком црквом. Именован за епископа „влашкога епископата у Сријему“ са столицом у светониколајевском манастиру Опову.

Тај унијат Петроније, кад се није могао да одржи у Сријему, повуче се одатле и настани у Пакрацу.

Он је у истину био унијатски владика и није хтио или није смио да се покори и да зависи од патријарха Арсенија Чарнојевића, због чега је патријарх и шиљао писма и упућивао српски народ у Славонији, да Љубибратића не примају и да га не признају за свога владику.

Петроније Љубибратић био је у Пакрацу купио кућу и саградио поред ње црквицу од дрвета, посветивши је Светом Трифуну и прикупио њешто земље, винограда, њива и ливада и кад он, у Сјеверину године 1703. прије мјесеца јуна, умре, цар и краљ Леополд I наименује за прејамника му у епископском достојанству његовог братанца, протосинђела Јанићија Љубибратића и већ је било наложено бискупу Загребачком, да га иншталира. Но Јанићије, не чекајући да буде иншталован, прода поменуту кућу с црквом и са свиме што је кући припадало, српском патријарху Арсенију Чарнојевићу, каже се за 1000 форинта, а даље се каже, да је, примивши новце и предавши све купцу, отишао у Русију, гдје се и преставио.

Арсеније патријарх на основу привилегије и дипломе, дане му ћесарем и краљем Леополдом I од године 1690. и 1695., којима му је признано и дано право и власт, да може постављати владике у својој области посвети на Спасовдан (17. маја) године 1705. у манастиру Крушедолу за Архијереја Славонског Софронија Подгоричанина, који се подгоричанином зове, што је био родом из Подгорице у Зети, а постригао се у Пећи и прешао с патријархом у ове земље те се године 1696. помиње као ексарх патријархов.

На тај начин установио је патријарх Арсеније III Чарнојевић епископију Пакрачку, у главном на земљишту оном, којим су његда управљали митрополити пожешки.

 

СОФРОНИЈЕ ПОДГОРИЧАНИН 1705- 1710

Први православни Епископ пакрачки. Посвећен од стране Патријарха Арсенија Чарнојевића за Епископа пакрачког на Спасовдан 17. маја 1705. године у Манастиру Крушедол.

Чим је дошао у Пакрац, он је затражио да му се да на уживање земља, ливаде, воћњак и виноград, што је имао и ужвао Петроније Љубибратић, бивши, унијатски епископ у Пакрацу.

Напослетку је краљица Марија Терезија својим декретом од 30. јула 1749. године потврдила све поседе и границе земаља које припадају епископији пакрачкој, дакле све оно што је Петроније држао и уживао.

Историја га памти као врло способног и вредног Епископа. У Пакрацу је основао два чувена вашара, о Ђурђевдану и Малој Госпојини, који су много унапредили приврени развој града.

23. априла 1710. године је изабран за Митрополита Крушедолске Митрополије, али је убрзо умро, у Карловцима 7. јануара 1711. године.

 

ВАСИЛИЈЕ РАЈИЋ 1713 – 1714

Био је егзарх Патријарху Арсенију Чарнојевићу и он је допратио часно тело Патријарха, који се представио у Бечу 27. октобра 1706. године, од Будима Дунавом до Карловаца и даље до Крушедола, где је сахрањен.

Изабран је и посвећен за Епископа пакрачког од стране Митрополита Вићентија Поповића, но епископовао је кратко време.

 

ГАВРИЛО ПОПОВИЋ (Бугарин) 1715 – 1716

На гробљу у Пакрацу је подигао цркву Рођења Пресвете Богородице, на месту дрвене коју је саградио владика Петроније Љубибратић. По њему је она као о цело насеље прозвана Гавриница.

Изабран и посвећен за Епископа пакрачког од стране Митрополита Вићентија Поповића.

Умро од ножа Дамјана Роме, пароха из Суботског града (Субоцка).

 

АТАНАСИЈЕ РАДОСАВЉЕВИЋ 1717 – 1720

Као млад калуђер био протосинђел Патријарху Арсенију III Црнојевићу. По доласку на трон борио се против унијаћења.

Изабран и посвећен за Епископа пакрачког од стране Митрополита Вићентија Поповића 1717. године.

 

НИКИФОР СТЕФАНОВИЋ 1721 – 1743

Родом из Гргуревца у Срему и пострижник је Манастира Хопово. Изабран и посвећен за Епископа пакрачког од стране Митрополита Вићентија Поповића 1722. године.

Дошао за Епископа пакрачког у веома тешким условима па ипак, успео је да учини много на унапређењу верског и црквеног живота. Према попису из 1734. године, славонска Епархија је имала четири протопопијата: Маловлашки (Пакрачки), Подравски, Крајишки и Пожешко – ђаковштински. Укупно 49 парохија и 41 црква те 32 парохијска свештеника и 10 калуђера на парохијама.

Подигао је цео чеони и јужни део данашњег епископског двора 1732. године и достојно га уредио. Основао је и малу школу за образовање парохијског свештенства.

Молио Патријарха Арсенија IV Јовановића да га на трону замени Софроније Јовановић, његова “десна рука“ у Епархији кога је са собом повео као хоповског калуђера у Пакрац. Упокојио се 20. априла 1750. године и сахрањен у светотројичном храму у Пакрацу.

 

СОФРОНИЈЕ ЈОВАНОВИЋ 1743 – 1757

Родом из Новог Сада и пострижник је Манастира Хопово. За Епископа пакрачког изабран и посвећен од стране патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 23. марта 1743. године.

Наставио је рад свога претходника те малу придворну школу претворио у граматикалну. Настојао да отвара школе и по селима која су све више насељавана Србима из Босне и Лике. Припремио материјал за градњу нове пакрачке Саборне цркве, али је није успио саградити јер је изненеда умро 26. децембра 1757. године и сахрањен у светотројичном храму у Пакрацу.

 

АРСЕНИЈЕ РАДИВОЈЕВИЋ 1757 – 1770

Није стекао велики углед ни код свештенства ни код народа. Рођен је у Сент-Андреји и боравио је на двору Епископа будимског Василија Димитријевића (1729 – 1748) који га је рукоположио за ђакона 2. јуна 1734. године. После прелази у Карловце, где га је Митрополит Павле Ненадовић рукоположио 1749. године за презвитера, и именовао за егзарха сремског, а за Епископа пакрачког посветио га 2. фебруара 1759. године.

Године 1763. постао је угарски племић, а 1770. године прешао за Епископа будимског, а 1774. године за бачког Епископа, где је  1781. године пензионисан.

Упокојио се 2. октобра 1783. године.

 

АТАНАСИЈЕ ЖИВКОВИЋ 1770 – 1781

Рођен у Сегедину, где је касније био парох и протопрезвитер, а касније као удови свештеник примио монашки постриг 15. августа 1755. године у Манастиру Ковиљ, у коме је касније био игуман, а затим посвећен за Епископа пакрачког од стране Митрополита Јована Ђорђевића на Благовести 1770. године.

За његово време епископовања, пакрачкој Епархији је присаједињена и Сјеверинска Епархија.

Остао упамћен посебно по свом залагању за отварање српских школа.
Године 1781. прешао је на трон Бачке Епархије где се упокојио 12. марта 1782. године.

 

ЈОСИФ ЈОВАНОВИЋ – ШАКАБЕНТ 1781 – 1784

Родом из Ирига, а синовац Патријарха Арсенија IV Шакабенте. Као младић од око 16 година рукоположен за ђакона 1758., а 1774. године за презвитера, и те године ступио је у Манастиру Раковцу у монашки чин и произведен 1. новембра у Саборном храму карловачком за архимандрита.

Посвећен је за Епископа пакрачког од стране Митрополита Мојсија Путника у Карловцима 31. јула 1781. године.

Борио се са успехом против уније у вараждинском и бјеловарском генералату.

Настојао да свештеници поучавају народ истинама вере и морала. Зато је саставио “рукописнују књижицу краткија христијанскија ради науки сочињенију“. Посебну пажњу посветио Светој тајни исповести, те по протопопијатима слао исповеднике.

Године 1784. премештен на Епархију бачку, а оданде на вршачку 1786. године где се упокојио 19. децембра 1805. године.

 

ПАВЛЕ АВАКУМОВИЋ 1783 – 1786

Рођен у племенитој породици у Сент – Андреји и био је брат Епископа карловачког, а касније темишварског Стевана.

Рукоположен у чин ђакона 29. јула 1761. године, а 26. септембра 1764. године пострижен за монаха у Манастиру Раковцу .

Митрополит Мојсије Путник посветио га је за Епископа пакрачког у Темишвару 29. октобра 1783. године.

За кратко време колико је управљао Епархијом посебну пажњу је посвећивао школству, вршењу катихизације и исповести. Године 1786. отишао на упражњену арадску Епархију којом је управљао пуних 30 година, до упокојења 1816. године.

 

КИРИЛ ЖИВКОВИЋ 1786 – 1807

Један од најеминентнијих Епископа ове Епархије. Рођен у Пироту 1730. године, и са родитељима пребегао у Футог 1737. године. Замонашен у Манастиру Зограф, на Светој Гори 1749. године, а 1750. године рукоположен за презвитера.

Пре доласка у Пакрац много путовао по Европи и Русији што ће проширити његово знање и искуство.

Настојатељ Манастира Гргетег постао 1778. године, а 2. јуна 1786. године, посвећен је у Карловцима за Епископа Пакрачког. Унапредио је пакрачки клирикални курс, те су му ђаци долазили сваке јесени на шестомесечни курс. На челу школе је стајао Пантелејмон Терзић, спретан свештеник и одличан проповедник.

Много је полагао на културни живот свога свештенства и њихов углед у друштву.

Имао библиотеку са 81 књигом писаном на српском, грчком, латинском, немачком и италијанском језику, која је и чинила основу пакрачке Епископске библиотеке.

Дао велики допринос на пољу књижевности: прерадио је Доментијаново дело које је штампано 1794. године у Бечу под називом “ Житије Свјатих србских просвјетитељ Симеона и Сави“, које је преведено и на француски. Од велике вредности су и његове циркуларне посланице о Божићу и Васкрсу, те две књиге Петра Дамаскина које је 1803. године штампао у Будиму на српском језику.

Упокојио се месеца јула 1807. године и сахрањен у светотројичном храму у Пакрацу.

 

ЈОСИФ ПУТНИК 1808 – 1828

Рођен је у Новом Саду 1777. године у племенитој породици и био је синовац Митрополита Мојсија Путника.

Године 1798. маја 16. рукоположио га је за ђакона Митрополит Стратимировић и задржао га на своме двору. Године 1800. јануара 30. ступио је у монашки чин у Манастиру Крушедол, одакле је премештен за архимандрита Манастира Гргетег.

Године 1805. постао је мандатар Епархије вршачке, а касније и њен администратор, а године 1808. јула 12. посвећен за Епископа пакрачког.

Дошавши у Пакрац као Владика, предузео је поправку скромне епископске резиденције. За његова епископовања, у Пакрацу је заведена богословска школа 1822. године, за пакрачку и горњокарловачку Епархију, по узору на Карловачку, и крај ње је установљен интернат. Колико је полагао на образовање и просветни рад види се из тога што је шест година двојицу професора плаћао од својих прихода. Епископску библиотеку обогатио са још 103 књиге из разних области.

Од 1818. године он је постао и администратор арадске Епархије у којој од те године много више и борави него у Пакрацу, а од 1828. године премештен је на Епархију темишварску.

Упокојио се 4. новембра 1830. године на свом двору у Шуманди, те пренесен и сахрањен у световазнесењском храму у Темишвару.

Кратко време Епархијом је администрирао архимандрит Јосиф Рајачић.

 

ГЕОРГИЈЕ ХРАНИСЛАВ 1829 – 1839

Рођен у Руми 8. новембра 1775. године. После студија философских и правних наука радио као професор карловачке гимназије (1804 – 1812). Митрополит Стратимировић рукоположио га је у чин ђакона 6. октобра 1812. године.

Замонашен у Манастиру Крушедолу 11. јануара 1816. године, а 2. јуна 1818. године постаје презвитер. Рукоположен за архимандрита раковачког 28. новембра 1821. године.

За Епископа пакрачког посвећен је од стране Митрополита Стратимировића 24. јануара 1829. године.

Био је веома образован, те професор Карловачке гимназије и богословије. О њему су овде писали многи, међу њима и Сима Милутиновић Сарајлија.

Залагао се за отварање српских основних школа. Деца су учила да пишу, читају и четири рачунске операције. Пакрачка богословија је тада имала два разреда, а сам Георгије се залагао да кандидати пре богословије заврше гимназију, да би на тај начин постизали што бољи успех.

Премештен 26. маја 1839. године за Епископа бачког. По смрти Митрополита Стратимировића (31. јула 1841.) био је администратор Митрополије до избора Митрополита Рајачића 1842. године. Упокојио се 22. јуна 1843. године и сахрањен у Саборном храму у Новом Саду.

 

СТЕФАН ПОПОВИЋ 1839 – 1843

Родио се у Чакову у Банату. Више година провео у Вршцу као консисторијални бележник и професор богословије. Неколико година био настојатељ Манастира Ковиљ и то као архимандрит од 1835. године па до новембра 1839. године.

За Епископа пакрачког посветио га је Митрополит Стефан Станковић 17. септембра 1839. године у Карловцу.

На Епархију вршачку премештен је 1843. године. Преставио се наглом смрћу у селу Бежанија 21. јуна 1849. године и одатле пренесен и сахрањен у Манастир Фенек.

У његово време десио се покушај унијаћења у селу Дишнику у Мославини.

 

СТЕФАН КРАГУЈЕВИЋ 1843 – 1864

Родом из Осјека. У Пожуну је завршио студије права. По селима отвара школе.

У монашки чин ступио у Манастиру Раковцу 12. марта 1728. године, а 18. марта рукоположен за ђакона од стране Митрополита Стратимировића. Као такав отишао за Епископом далматинским Јосифом Рајачићем у Далмацију, а после са истим пређе у Вршац 1834. године. Исте године Епископ Јосиф рукоположио га је за презвитера, а на Савиндан постаде титуларни архимандрит хоповачки. Године 1839. премештен за настојатеља – архимандрита у Манастир Ходош.

Године 1842. именован генералним викаром Епархије далматинске, којом је управљао до 18. марта 1843. године. За Епископа пакрачког посветио га је Митрополит Јосиф Рајачић, у Карловцима на Ђурђевдан 1843. године.

Његовим залагањем поред катедралног храма подигнута је двоспратна зграда богословије.

Пакрачку богословију продужио је на три године с тим да су је могли уписати само кандидати са завршена четири разреда гимназије. Тада су власти ову школу називали Педагогијом, због одличног педагошког образовања које је давала својим ученицима.

Такође се заузео код бана Јелачића 1848. године, како би се и последњих пет унијата из Дишника вратили натраг у Православну Цркву.

Упокојио се у Пакрацу 25. јануара 1864. године.

 

НИКАНОР ГРУЈИЋ 1864 – 1887

Рођен у Липовој у Барањи 1. децембра 1810. године. На крштењу добио име Милутин. Гимназију учио у Мохачу и Печују где је завршио и философију и право. Изузетно марљив и вредан ученик, сво време се сам финансирао током школовања.

Богословију завршио у Карловцима, а замонашен на Петровдан 1841. године у Манастиру Кувеждин добивши име Никанор, у спомен на негдашњег родољубивог печујског Епископа Никанора Мелентијевића.

У Кувеждину провео две године као монах, чекајући избор новог Митрополита.

Нови Митрополит Јосиф Рајачић рукоположио га је 6. децембра 1842. године у чин ђакона, а за презвитера 26. маја 1846. године. Архимандрит кувеждински постаје 26. септембра 1848. године, а 11. јуна 1861. године Митрополит га је посветио за Епископа без Епархије.

За администратора Епархије пакрачке наименован је 10. априла 1864. године, те исте изабран за епархијског Архијереја пакрачког.

Године 1872. септембра 21. именован за администратора архиепископије карловачке и патријархата српскога.

Упокојио се 8. априла 1887. и сахрањен на православном гробљу у Пакрацу на Гавриници.

У његово време је испражњена богословија у Пакрацу и отворена Српска препарандија.

Био плодан писац. Писао песме међу којима треба истаћи епски спев“ Свети Сава Немањић“. Био пријатељ са Вуком Стефановићем Караџићем, али и поред тога критиковао његов превод Новог Завета.

Пред смрт написао: Увод у тумачење Светог Писма, преводио са француског, те написао своју аутобиографију.

Од задужбина најзнатнија му је прилог од 6000 форинти за фонд за свештеничке удовице у пакрачкој Епархији.

 

МИРОН НИКОЛИЋ 1890 – 1941

Родио се у Капелни 1846. године у свештеничкој породици. Завршио пакрачку богословију. Замонашио се у Манастиру Ораховици.

Године 1894. обновио рад Српске учитељске школе коју су могли да похађају и иноверни.

Од 1914. до 1919. године био администратор Митрополије карловачке. У народу и међу грађанима Пакраца, не само Србима, уживао велики углед. Упокојио се 1941. године и сахрањен на гробљу Гавриница.

Од 1941. до 1951. године Епархијом администрира Митрополит загребачки Др Дамаскин Грданички.

 

ЕМИЛИЈАН МАРИНОВИЋ 1951 – 1981

Време овог Архијереја је време духовне и градитељске обнове ове мученичке Епархије. Обновљени су бројни храмови (Окучани, Нова Градишка, Јасеновац…).

Упокојио се 1981. године и сахрањен у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу.

 

ЛУКИЈАН ПАНТЕЛИЋ 1985 – 1999

Првих година управљања Епархијом наставио обновитељску делатност. Обновљени су стара Епископска књижница и ризница славонске Епархије.

Током последњег рата на овим просторима многи православни храмови и други објекти Српске Цркве су до темеља срушени, десетине запаљени и минирани, међу којима и Саборна црква Свете Тројице у Пакрацу и Епископска резиденција.

 

САВА ЈУРИЋ 1999 – 2013

Преузео управљање овом страдалном Епархијом, у вероватно, најтежим приликама кроз које је она у историји пролазила. Бројне цркве и парохијски домови су уништени, народ протеран, а повратак се одвија успорено. У послератним приликама колико су то услови дозвољавали, наставља са само шест свештеника и једним свештеномонахом, рад на обнови порушених и запустелих храмова Епархије.

Године 2000. обнавља парохијску цркву и парохијски дом у Јасеновцу и исту проглашава Манастиром Јасеновац у који измешта своју привремену резиденцију из Дарувара.

Због нарушеног здравственог стања, 2013. године обраћа се Светом Архијерејском Синоду СПЦ са молбом за умировљење.

Од 01. новембра 2013. године, Епархијом славонском администрира Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј.

 

ЈОВАН ЋУЛИБРК 2014 –