ИСТОРИЈА

Десна и лева обала реке Саве, до тренутка када су постале погранично подручје две велике и моћне империје, биле су слабо насељене. Интензивније насељавање тог подручја Србима везује се за другу половину XV века. Многи Срби тада долазе са српским династом Вуком Бранковићем (Змај Огњени Вук) који због заслуга у ратовима од Краља Матије добија неколико поседа и утврђења, међу којима и град Бијелу Стијену.

Кратак повјеснички нацрт о постанку православне српске дијецезе пакрачке у митрополији Карловачкој

(састављен у главном по рукопису господина архим. Илариона Руварца)

„Кад су Турци између 1535. и 1545. године освојили доњу Славонију и разредили становништво њено тако, да је земља била скоро пуста, тада су стали ту пусту Славонију да насељавају Срби из Босне и Србије, јер је и тамо још прије него ли у Славонији загосподарио Турчин.

С тима насељеницима долазили су и свештеници, а особито калуђери и подизали у новооснованој земљи манастире. А кад се године 1557. обновила српска патријаршија у Пећи и првим патријархом њеним постао Макарије, брат великом везиру, свемоћном Мехмеду Соколовићу, тада је за Санџакат пожешки или цернички постављен православни српски владика са столицом у манастиру, који се звао заонда „Ремета“, а касније „Ораховица“, а владика се називао „митрополит пожешки“. И док је трајало господство турско у доњој Славонији, дотле су трајали и ти митрополити пожешки, од којих се спомињу у записима манастира Ораховице: Јосиф (1585), Василије (1590 и 1594), у сопоћанском поменику пак Софронија, а у рачанском Григорије, оба из XVII вијека.

С именом споменутога митрополита Василија скопчана је историја насељавања Срба у вараждински ђенералат, јер је њему декретом надвојводе Фердинанда од 15. октобра 1595. дозвољено да може пребивати у ђенералату, и да му се даде плата војводска, а уједно да се имају примати сви Срби („Власи“), који би из турске (из пожешкога и церничкога санџака) добјегли.

Године 1687 – 1691 ослобођена је Славонија од Турака и зато вријеме ослобађања и ратовима са Турцима много је и нашега свијета пропало. Многи су од нашијех заједно са Турцима испред ћесарске војске узмицали и опет се натраг враћали и замјењивали једну управу са другом.

У то вријеме пропала је и митрополија пожешка и кад је цар и краљ Леополд I дипломом својом од 4. марта 1695. потврдио постављене православне српске епископе у Угарској и у Хрватској, нема у тој дипломи ни помена о владици у доњој Славонији, што се разјасњује тиме, јер је цар и краљ Леополд I истога дана године т.ј. 4. марта 1695. потписао и другу диплому, којом се оставља цио Сријем и сав пожешки округ (његдашњи санџакат пожешки и цернички), у колико је насељен породицама српскога народа, за издржавање самоме патријарху Арсенију III Чарнојевићу, а уједно му је остављено на вољу гдје да се настани, да ли у манастиру Врднику у Сријему, или у манастиру Ораховици у пожешком диштрикту; а с друге је стране исти цар и краљ Леополд I дипломом својом од 31. марта 1694. именовао Петронија Љубибратића, бившег архимандрита и генералнога викара митрополије биоградске и сријемске, који се изјавио за сједињење с римокатоличком црквом, за епископа „влашкога епископата у Сријему“ са столицом у светониколајевском манастиру Опову.

Тај унијат Петроније, кад се није могао да одржи у Сријему, повуче се одатле и настани у Пакрацу.

Он је у истину био унијатски владика и није хтио или није смио да се покори и да зависи од патријарха Арсенија Чарнојевића, због чега је патријарх и шиљао писма и упућивао српски народ у Славонији, да Љубибратића не примају и да га не признају за свога владику.

Петроније Љубибратић био је у Пакрацу купио кућу и саградио поред ње црквицу од дрвета, посветивши је Светом Трифуну и прикупио њешто земље, винограда, њива и ливада и кад он, у Сјеверину године 1703. прије мјесеца јуна , умре, цар и краљ Леополд I наименује за прејамника му у епископском достојанству његовог братанца, протосинђела Јанићија Љубибратића и већ је било наложено бискупу Загребачком, да га иншталира. Но Јанићије, не чекајући да буде иншталован, прода поменуту кућу с црквом и са свиме што је кући припадало, српском патријарху Арсенију Чарнојевићу, каже се за 1000 форинта, а даље се каже, да је, примивши новце и предавши све купцу, отишао у Русију, гдје се и преставио.

Арсеније патријарх на основу привилегије и дипломе, дане му ћесарем и краљем Леополдом I од године 1690. и 1695., којима му је признано и дано право и власт, да може постављати владике у својој области посвети на Спасовдан (17. маја) године 1705. у манастиру Крушедолу за Архијереја Славонског Софронија Подгоричанина, који се подгоричанином зове, што је био родом из Подгорице у Зети, а постригао се у Пећи и прешао с патријархом у ове земље те се године 1696. помиње као ексарх патријархов.

На тај начин установио је патријарх Арсеније III Чарнојевић епископију Пакрачку, у главном на земљишту оном, којим су његда управљали митрополити пожешки.

Али епископији тој суђено је, да не остане у првобитнима границама својим, него да се прошири и умножи.

Напријед споменуто насељавање вараждинскога ђенералата, брзо је напредовало, и доста велик број православнога српскога народа прикупио се око манастира Марче, у ком се настанио и околним народом својим у црквеном погледу управљао, најпре горепоменути митрополит пожешки Василије, а за њим и други епископи који су у Марчи пребивали.

Но када је ради навала унијатских у вараждинском ђенералату ника бискупија вретањска или свидничка, из које постаде данашња бискупија грчко – католичка (унијатска) у Крижевцима, и када је усљед тих навала нестало манастира Марче, тада је за православне Србе у овоме крају 1734. године изабран и митрополитом Карловачким посвећен, а 1735. царем Карлом VI потврђен за епископа Сјеверинскога Симеон Филиповић, који је 1743. умро.

По смрти његовој, иако је народ желио, а митрополит Карловачки живо настојавао, није се ипак допустило да се попуни столица на којој је сједио епископ Симеон. Сјеверинска епископија споји се са Костајничко – Зринополском, и тако је остала под управом двојице Костајничко – Зринополских епископа Арсенија Теофановића (умро и сарањен у Сјеверину 1752 године) и Јосифа Стојановића (1753. – 1771.). Послије Јозифа Стојановића укинута је и епископија костајничко – зринопољска, а вараждински ђенералат који је у главном сачињавао сјеверинско владичанство, припојен је епископији пакрачкој.

Тако је изнова основана, а и проширена у Славонији православна српска епархија са столицом у Пакрацу, при цркви и у кући оној, коју је патријарх Арсеније купио за своје новце“.

Текст преузет из:

Шематизма православне српске Епархије пакрачке за годину 1898.

 

ПОЖЕШКА ЕПАРХИЈА

Верским животом Православних Срба у Славонији под Турцима руководили су најпре поједини свештеници, а још више калуђери који су заједно са народом долазили из Србије или из Босне. Тада настају и Манастири Пакра и Ораховица, као и Дејановац или Крушковац код данашњих Окучана.

Баш у времену када су се после коначног пада Славоније под Турке формирала бројна српска насеља у њој, јавља се један од најзначајнијих датума у историји Српске Цркве и српског народа. То је обнова Пећке Патријаршије 1557. године. Тада је за Србе у турској Славонији основана Пожешка епархија.

Први помен о Пожешкој епархији налазимо у записима на рукописним књигама Манастира Ораховице. У запису на једном рукописном Цветном триоду пише да је та књига писана 1585. године, „при всесвештеном митрополите пожешком кир Јосифу, при игумену же реметскому јеромонаху кир Максиму. Тогда же престолом пекским светитељствујушту архиепископу кир Саватију“.

Овај запис јасно тврди да је у деветој и десетој деценији XVI века у Славонији постојала Српска Православна Епархија пожешка у саставу Пећке патријаршије. Тачан датум њеног настанка за сада се не може утврдити. Резиденција пожешких епископа била је у Манастиру Ораховици или негде у предграђу Пожеге или у Пожешком пољу.

О првом познатом Епископу пожешком не знамо ништа више од његовог помена у наведеној књизи Манастира Ораховице. О Епископу Василију знамо нешто више. Током XVII века има помена о пожешким епископима. У сопоћанском поменику спомиње се пожешки Митрополит Софроније, а у рачанском Григорије. На другом месту спомиње се Епископ Ћирило, а последњи пут се помиње српски Епископ у Доњој Славонији 1688. кад скопски Митрополит Јефтимије изјављује у Москви да су недавно под немачког цара потпали седморица српских епископа, мећу којима се наводи и Епископ пожешки.

У мутном времену турског повлачења Славонија је остала без Епископа. Непосредно после одласка Турака из Славоније, Епархијом је управљао сремски Епископ Лонгин Рајић.

ПАКРАЧКА ЕПАРХИЈА

Велике невоље које је славонском становништву донео велики аустријско-турски рат (1583-1699) нису поштеделе ни Српску Цркву у Славонији. Већ првих година рата остао је упражњен престо пожешких епископа. Постепеним ослобађањем које је ишло од запада према истоку омогућено је марчанским унијатским епископима да покушају проширити своју јурисдикцију и на Православне Србе у ослобођеној Славонији.

Српски народ би тешко одолио овим унијатским насртајима, да се пред јесен 1690. године није у Аустрији појавио Српски Патријарх Арсеније III Црнојевић са привилегијама које је добио од цара Леополда I, према којима је Србима била зајамчена слобода Православне вере. Убрзо после првог покушаја у Славонији Патријарх Арсеније је био истиснут, а у Пакрац је 26. маја 1699. године доведен поунијаћени Епископ Петроније Љубибратић. Он је у непосредној близни војног команданта подигао малу дрвену цркву, кућу за становање и уз њу капелу посвећену Благовестима.

Ипак, овај притисак је кратко трајао. Када је у Мађарској избио Ракоцијев устанак 1703. године, аустријска власт се уплашила да се Срби не придруже устаницима, те је Патријарху вратила слободу и сва његова права. Немајући куд, Петроније се помирио са Патријархом, а пред смрт је написао и писмо у коме је све своје препоручио на Патријарха.

Године 1704. Патријарх је од Јанићија, брата Петронијевог, купио за 1000 форинти епископски двор и цркву са инвентаром, те лично преузео управу Славонском Епархијом правдајући то декретом од 1695. године по коме су Срем и Славонија остављени Патријарху на управу као архидијецеза. Од 1705. године Софроније Подгоричанин се водио као викарни Епископ Патријарха Арсенија и тек на сабору у Крушевцу 1708. године када је после смрти Патријарха биран нови Митрополит, издвојена је Славонија из архидијецезе и заједно са Осјечким пољем организована у посебну – Славонску епархију

Преузето из:

Др. Кашић Душан,

Српска насеља и цркве у северној Хрватској и Славонији,

Загреб 2004.